Biciklistički zapisi s puta po komšiluku

Imao sam želju još od prošle godine, čini mi se, da odem do Grčke bajkom. Želja je prvobitno bila Atina, ali se to u međuvremenu promijenilo i postalo ovo što je odvoženo, vožnja do Janjine preko Albanije, i povratak preko Makedonije i opet Albanije. Jedini problem su predstavljale pare, ali kako se to sredilo preko dva ministarstva, iako još uvijek nisam vidio ni cent od obećanog novca, pozajmio sam malu svotu, sredio bajk, spakovao stvari i otisnuo se na put.

Krenuo sam rano ujutro, oko 5 sati. Nisam mnogo obraćao pažnju na vremensku prognozu za te dane vožnje i to će me stić’ kasnije, ali sve je avantura, čak i kad je kiša pljuštala. Tog prvog dana, zbog samog osjećaja da sam krenuo, većinu dana sam se smijao svemu, sve je bilo interesantno, već prije 7 sam bio u Albaniji, i tamo dobijate veću pažnju nego što možete i da zamislite. Svako pored koga bih prošao bi mahao, javljao se, klinci su bacali ruke, kad sam tražio vodu ljudi bi mi davali njihovu, kupovnu, i većina njih je mislila da sam Italijan i većina njih nema pojma đe je Crna Gora. I svi znaju italijanski, a niko engleski. Kad sam jednom rekao da sam iz Montenegra, lik je pitao „Maroko?“ ili tako nešto.

Tog prvog dana sam prešao 220 km i spavao pored jedne pumpe. Jedan dječak je prevodio to što kažem jer, kao što rekoh, niko ne priča engleski. Pustili su me da otvorim šator pored pumpe, a biciklo smo ubacili u jednu od njihovih prostorija. Klincu sam bio interesantan, pa je cijelo vrijeme slikao mene i šator.

Ustajanje u 5, ovo je bila već druga tura ovakvog tipa pa sam navikao na spavanje u šatoru. Odmah sam spakovao stvari, zahvalio ljudima sa pumpe i krenuo dalje. Hranio sam se kako mi dođe, ako ogladnim, stanem i jedem, i nastavim dalje. Iako sam izbjegao kišu prvog dana, drugog dana to nije bio slučaj. Jedan momak koji je prodavao voće pored puta sa ocem me je zvao da se sklonim sa kiše kod njih. Nismo se mogli sporazumjet, ali kad sam krenuo da odem, zakrpili su me velikim crnim kesama i malo mi pomogli što se tiče kiše. Nije padala dugo i sjećam se da sam stao po vodu na jednoj pumpi na kojoj su 3 čovjeka dovršala jednu bocu rakije. Jedan od njih mi je poklonio dvije boce vode, a drugi je uporno pričao da je to dva eura. „Častim komšiju Italijana“ je rekao, a obojica pjani kao letve.

Kasno sam ušao u Grčku jer sam neđe tačno po ulasku promijenio vremensku zonu za +1, i to čak nisam shvatio odmah, nego tek petog dana vožnje, kad se opet vratila na staro. I da, u jednom od gradova blizu granice sa Grčkom, lik me je ladno ponudio travom, izvadio i pokazao mi neku malu kesicu. U Grčkoj, nedaleko od granica, naselje Kalpaki, ugostila me jedna previše ljubazna žena, napravila hranu i donijela piće, dala podlogu za šator i predložila da se, prije nego odem do Janjine, popnem u nacionalni park koji je bio u blizini. Pošto se nismo mogli tek tako pozdravit, obećao sam joj da ću ujutro svratiti da se pozdravim kad se vratim iz parka.

Pošto mi se spavalo, ostao sam u šatoru sve do 7 i tek oko 7 i po krenuo put nacionalnog parka. 17 km uspona, ali kad se vozi u prirodi, kad je pogled fantastičan kao što je bio, ništa ne pada teško. To je bio najljepši dio puta, dva naselja koja su napravljena visoko na planini, Vicos i Papingo, vazduh je užasno prijao, prizor da čovjek ne skreće oči sa njega. Doručkovao sam gore na Vicos-u u jednom malenom kafeu u kojem je radila žena koja bi kad god je zovnete opet prvo rekla „Welcome“. Vratio sam se u Kalpaki, razmijenio e-mail adrese sa Eleni, ženom koja me je tako lijepo ugostila dan prije. U Janjinu sam stigao za nekih sat, sat i po. I pored toga što sam imao ogromnu želju da vidim taj grad uz to prelijepo jezero, zadržao sam se možda i manje od sat vremena. Sam u tako velikom gradu, iskreno, bilo mi je malo i dosadno i shvatio sam da je pravo uživanje u prirodi.

Pošto je počela kiša, sačekao sam da stane i krenuo dalje za Metsovo, grad na 50 km od Janjine, na planini, 1000 m n.v. Vozio sam autoputem i nakon nekih 10-15 km, pokupila me grčka policija. Rekli su kako su tuneli na autoputu opasni i kako moram ići sporednim putem. Spakovali su me pozadi njihovog kombija, primakli Metsovu i ostavili na sporednom putu. I to je bilo super, jer im posao nalaže da me vrate u Janjinu, odakle sporednim putem ima čak 80 km do Metsova.

Čekalo me još nekih 15 km uspona do tog grada, i cijelo vrijeme sam imao pogled na tunele autoputa ispod mene koji su stvarno fantastično izgledali. Opet me uhvatila kiša. U Metsovo sam stigao skroz mokar i kasno, i kad sam pitao lokalne ljude đe mogu da spavam, uputili su me ka jednoj crkvi. Na kraju sam spavao na klupi ispod nadstrešnice te crkve, zavučen u vreći za spavanje i biciklo zaključano pored mene.

Ustao sam opet oko 7, s tim što uopšte nije bilo udobno za spavanje. Cilj za taj dan je bilo stići do Ptolemaide, grada na 140 km od Metsova. Vožnja je bila laka, čekao me spust dug isto koliko je bio uspon dan prije. Zaboravio sam da kažem da mi je pukla žica na zadnjoj felni odmah po ulasku u Grčku, tako da sam morao da popustim kočnicu toliko da je jedva hvatala, pa se nizbrdo nisam mogao opustiti koliko bih inače mogao. Držao sam se sporednih puteva, i interesantne stvari tog dana su bile sami putevi. Prizori su bili prelijepi, ravnice, brda, i svaki gradić kroz kroji sam prošao je imao svoj stil i svoje ljepote. Ali se nisam zadržavao ni u jednom, jer je Grčka čistilište za novčanik. Nekih 5 km dalje od Ptolemaide sam spavao, otvorio šator, opet uz pumpu, na travnjaku i u blizini zaključao biciklo.

Opet sam se uspavao i tek oko 8 bio spreman da krenem dalje. Cilj za danas je bio stići do Ohrida. Do granice sa Makedonijom mi je ostalo bilo nekih 70km, i bio je predobar osjećaj kad sam ponovo ušao u drugu državu. Prvi grad do kojeg sam došao u Makedoniji je bio Bitola, nedaleko od granice. Nisam se zadržavao, uhvatio samo krug kroz grad, i čini mi se prvi put u životu vidio vjevericu. Popela se na jedno drvo, spustila, pretrčala ulicu i nestala u krošnjama drugog drveta.

Krenuo sam put Resna, 30 km od Bitole, đe sam se vratio u svoju vremensku zonu i đe je kiša počela da pljušti i nije stajala dobra dva sata. Sklonio sam se u neki restorančić, pojeo par ćevapa i popio pivo, prvo tokom cijelog puta i stvarno mi je super palo. Sa zvučnika je išao Mišo Kovač, ne znam je li to čudno ili nije, ali neko ima fin ukus za muziku. Krenuo sam dalje kad se kiša malo smirila, mada me je opet uhvatila taman prije Ohrida.

U Ohridu sam pitao za autobus do Tirane, odakle bih nastavio do Podgorice bajkom, ali se ispostavilo da moram da vozim još 15 km do Struge jer odatle kreću autobusi za Albaniju. Stvar sa tim putem do Tirane je što je loš, i pun uspona i nizbrdica, i još tokom drugog dana sam odlučio da ga pređem autobusom. U Struzi sam saznao da mi je autobus ujutro u 9:30, otvorio sam šator na plaži uz Ohridsko jezero i biciklo zaključao malo dalje, uz jednu ogradu okruženu žbunjem, ali sam se cimao cijelu noć i izlazio da gledam je li tu.

U 6:30 ujutro sam bio na autobuskoj stanici i čekao do 9:30 na autobus. Put sam prespavao, a u Tiranu stigao oko 2. Krenuo sam odmah iz Tirane put Podgorice bez nekih doživljaja usput i bio na našem Trgu Republike oko 10 sati uveče. Kasnije saznam da u Tirani postoji prodavnica miniona, figurica koje obožavam a koje se ne mogu naći kod nas, a oni koji su znali nisu htjeli da mi kažu da ne bih sve pare tamo potrošio, tako da ću morat opet neđe da se zaputim za Tiranu.

Put je izgledao ovako: Podgorica – Skadar – Lezhe – Fushe Kruje-Durres – Lushnje (noćenje) – Fier- Tepelene – Gjirokaster- Kakavia- Kalpaki – Ioannina- Metsovo (noćenje) – Grevene – Siatista – Kozani- Ptolemaida (noćenje) – Aminteo – Medžhitlija – Bitola- Resen – Ohrid – Struga, autobusom do Tirane – Fushe Kruje – Lezhe – Skadar – Podgorica.

Novi plan, za sljedeću turu sljedeće godine je Pariz, Francuska, za koju ću možda imat i društvo.

Izvor: www.pcnen.com


WWW.MOJANADVENTURES.ME
Outdoor Center & Hostel Mojan
Komovi – Andrijevica – Montenegro

Ostavite komentar